Dragoslav Dobričić: Satelitska TV - demistifikacija jednog sna (9).

PA NISMO VALJDA DECA!

Kada je satelitski prijemnik bio doteran i kada je većina stanica koje je primao bila solidnog kvaliteta, moj drug Ljubiša koji je stanovao u susednom bloku zgrada, izađe sa idejom da bi mi "... mogli da prebacimo jedan koaksijalni kabl sa krova tvoje zgrade na ovu do tebe, a sa nje na moju!", i tako bi se on priključio na moj satelitskii prijemnik. Rečeno učinjeno.

Možemo li i mi?

Istog popodneva na opšte iznenađenje komšiluka mi krenemo sa razvlačenjem kabla preko zgrada koje su delile moju i Ljubišinu. Onako pomalo izdaleka, ali sa neskrivenom ljubopitljivošću počeše komšije da se interesuju šta mi to radimo. I onda kada su shvatili, počeše moljakanja i zapitkivanja o tome da li bi i kako bi mogli da se i oni nekako priključe. Još u toku tog dana oformila se jedna mala grupa onih najupornijih i organizovala kupovinu kabla, tako da je tog i sledećeg dana već nekoliko zgrada bilo priključeno na moj satelitski prijemnik, a korišćena je postojeća stara instalacije za kablovsku TV u zgradama (koja već decenijama nije radila) za razvod po stanovima.

Sve u svemu oko stotinak stanova u tih par zgrada je bilo priključeno u toku tog i narednog dana.

Krajem godine, negde kada je već prvi sneg obeleo krovove, stanari zgrade preko puta moje, koji su početkom te godine onako pažljivo posmatrali moje prve korake u prijemu SAT TV odlučiše da me zamole da se i oni priključe. Pošto nisam imao ništa protiv kupili su kabl i noseću sajlu i preko igrališta koje je ih je delilo prebacili kabl sa jednog reda zgrada na drugi. Bilo je malo opasno zbog snega na krovovima, ali sve je prošlo bez problema. Kasnije je ovaj improvizovani kablovski sitem još proširen tako da je na kraju obuhvatao oko 300 stanova.

Nama svi zavide!

Svi su oni gledali onaj kanal koji bih ja izabrao na prijemniku, ali pošto tada i nije bilo nekog velikog izbora, bilo je samo bitno da prijemnik radi stalno. Najčešće sam prijemnik držao na sportskim i muzičkim kanalima. Dosta često su me komšije zvale telefonom da naruče "muzičku ili sportsku želju", tj. da me zamole "da prebacim na taj i taj kanal jer ima utakmica" ili koncert neke grupe. Kasnije smo tehnološki uznapredovali jer sam antenu pričvrstio na prozor i mogao sam, pomerajući je rukom, da uhvatim nekoliko satelita. Na taj način su se mogućnosti praćenja raznih utakmica koje naša TV nije prenosila ili nekih drugih specifičnih prenosa značajno povećale.

Sve u svemu bilo je sjajno. Tih godina bili smo jedna mala povlašćena grupa koja je mogla za razliku od ostatka zemlje da prati satelitsku TV kada je ona bila još u povoju. I zavidili su nam! Čak su i novine pisale o tome.

"Nama svi zavide, zahvaljujući vama komšija!", rekla mi je sa osmehom jedna komšinica dok smo stajali u redu pred kasom u samousluzi.

Kako su prolazile godine satelitska oprema se polako počela pojavljivati na zapadnom tržistu, ali po paprenim cenama. Mnoge fabrike su počele da proizvode opremu, shvatajući da je to tržiste koje će narednih decenija biti u strahovitoj ekspanziji, što se i obistinilo. Ja sam u međuvremenu završio već nekoliko generacija svojih projekata SAT TV prijemnika, a neki od mojih prijatelja su sagradili neke od njih.

Guliver u zemlji SAT TV

U proleće 1989. moj prijatelj, koji se tada već uveliko bavio SAT TV, a koji je i mnogim našim čitaocima poznat, nažalost prerano preminuo, Neša Mladenović, vlasnik firme EAB SAT, znajući za te moje projekte satelitskih prijemnika, predloži mi da odemo u Niš i tamo domaćoj industriji ponudimo da serijski počne proizvodnju prijemnika za tržiste koje je bilo gladno SAT TV opreme.

"Ja imam poslovnu saradnju sa njima već godinama, poznajem ljude, i mislim da će prihvatiti ideju", uveravao me je Neša, pokušavajući da ospori moj sumnjičav stav prema takvoj ideji. Naravno taj moj sumnjičav stav je bio posledica već mnogobrojnih ranijih iskustava sa "domaćim gigantima elektronske industrije" koji su, valjda opijeni svojom veličinom, sa podsmehom gledali na sve što nije bilo takođe gigantsko i inostrano, smatrajući to "običnim amaterskim prčkanjem napaljenih klinaca".

Međutim, na silno Nešino navaljivanje, sednemo u kola i odemo u Niš. Tamo nas lepo prime, saslušaju Nešin pledoaje u kome me je on ishvalio kao izuzetnog stručnjaka, potom je prešao na hvaljenje mojih prijemnika, da bi završio vrlo optimističkim procenama o sjajnoj budućnosti SAT TV ali i industrije koja se bude prihvatila proizvodnje prijemnika u ovom času njene velike ekspanzije.

Prisutni su u početku bili vrlo zainteresovani za celu priču, ali kako je ona dalje odmicala postajali su sve više iznenađeni i ispitivački me, onako ispod oka, pogledavali svaki put kada bi Neša dodao nešto hvalospevu o mojim prijemnicima i njihovom kvalitetu.

Na kraju su postali pomalo nervozni i vrlo sumnjičavi, i kada je Neša rekao da sam sagradio osim prijemnika i konvertor, čaša se prelila i jedan od prisutnih je sasvim ozbiljno i pomalo uvređeno rekao: "Ma haj'te molim vas kolega, pa nismo valjda deca!"

Ništa nije pomoglo Nešino i moje uveravanje i zaklinjanje. Ni ponuda da im donesemo konvertor za par dana, nije izazvala nikakvu promenu njihovog stava - potpuno su bili uvereni da tako nešto apsolutno nije moguće!

Onda su nam lepo objasnili da oni imaju posebno odeljenje koje se već nekoliko godina bavi razvojem SAT TV prijemnika, sa velikim brojem izuzetnih stručnjaka iz te oblasti i da će oni za vrlo kratko vreme da izbace na tržište svoj sopstveni prijemnik, a da će konvertore da sklapaju po licenci od delova koje će im isporučiti Simens.

Idemo u Minhen!

Shvatili smo poentu, zahvalili im se na ljubaznosti i ustupljenom vremenu, iskapili čaše sa voćnim sokom i rastali se. Žao mi je bilo što nisam bio poneo sa sobom konvertor i prijemnik da im pokažem, ali toliko nepoverenje ipak nisam mogao da predvidim, tako da ovakav sled događaja nisam očekivao uprkos svim mojim dotadašnjim lošim iskustvima i pesimizmu sa kojim sam krenuo u sve to.

Ranije, dok nisam imao nikakvih iskustava sa tadašnjim "gigantima domaće industrije i privrede" moram priznati da sam naivno verovao da je najveći problem da čovek pronađe nešto novo, da nešto napravi, izmisli ili poboljša i da je posle sama realizacija toga u privredi samo logičan nastavak i rutinska stvar, samo neznatni deo ukupnog posla. Već nakon prvih iskustava shvatio sam da stvari stoje upravo obrnuto!

Neša je bio vidno iznerviran ovako otvoreno izraženim nepoverenjem, osećao se i pomalo ponižen, tim pre što je već duži vremenski period sarađivao sa njima. Moram priznati da se borio kao lav! Na momente mi se činilo da bolje zastupa i više veruje u te moje prijemnike i od mene samog!

Osećajući se posle svega, verovatno, pomalo krivim preda mnom, na kraju je glasom, u kome je bilo nešto pobedničko, rekao: "Idemo u Minhen! Tamo imam čoveka sa kojim dugo radim i sa kojim ćemo sigurno da napravimo posao!"

Tako je i bilo, početkom marta 1989. krenemo u Minhen. O tome kako smo se tamo proveli čitajte u sledećem nastavku.